Beogradski festival igre svojim sadržajem izaziva divljenje i poštovanje, naročito kad nas stvarnost podseti da je u našem društvu kultura marginalizovana, monetizovana i kada godinu za godinom nestaju festivali koji slave različite vrste umetnosti. Ovaj festival svojom pričom inspiriše više hiljada posetilaca, ostavlja bez daha i tera na razmišljanje. Ogroman festival, koji svake godine nadmaši postavljena očekivanja, organizuje mali i dobro uigran tim umetnika i menadžera. O nastanku, razvoju, izazovima i lepotama ovog jedinstvenog festivala razgovarala sam sa Ajom Jung, osnivačicom i direktorkom festivala.
1. Beogradski festival igre je nastao pre dvanaest godina. Možete li nam ispričati kako je sve počelo i kako ste došli na ideju da organizujete ovakav festival?
Pre dvanaest godina nismo smeli ni da pomislimo na festival kakav imamo sada. Sve je počelo skromno, u okvirima regiona. Kontakt sa Baletom pariske Opere, i dolazak njihovih prvaka i solista na drugi po redu festival, predstavljao je neku vrstu prekretnice. Valjalo je posle te predstave dokazati da se ne radi o slučajnosti, već o nameri da festival razvijamo hrabro. Udahnuli smo duboko, i krenuli u ozbiljan posao. Ne samo zbog domaće publike, već i zbog onih koji su iz daleka posmatrali naš eksperiment. Dolaskom velikih koreografa, poput Duata, Kilijana, Eka, festival je rastao i dobijao na važnosti. Pažnja svetske kritike je relativno brzo bila skrenuta, ali je valjalo izboriti se za trenutak kada će biti i zaustavljena u Srbiji. I sada smo tu gde jesmo. U poziciji da moramo osigurati program bar dve godine unapred, da je potrebno najaviti kompanije i komade u svetskim magazinima za umetničku igru bar 15 meseci pre početka festivala, da treba opravdati poverenje publike i svojih navijača, baš kao i svu medijsku podršku u zemlji i inostranstvu. Jednostavno, sada i da želimo da budemo manji i lošiji, to nije moguće, ili ne bi valjalo.
2. Sa kakvim izazovima se suočava baletska umetnost ne samo kod nas, već i u svetu? Koliko organizovanje festivala, poput BDF-a, može doprineti popularizaciji ove umetnosti?
Beogradski festival igre je doneo ogroman iskorak za jednu umetnost koja je u Srbiji stidljivo čekala, negde na margini svih drugih dešavanja. To je projekat koji je uveo savremenu igru na velika vrata, i osvojio sasvim novu publiku. Reklo bi se da svaka umetnička razmena doprinosi popularizaciji jedne umetnosti, ali i preispituje nas same, odnosno pozicije i ideje koje imamo u okvirima svojih mogućnosti i znanja. Festivali treba da budu neka vrsta praznika, ali je njihov zadatak da pomere granice, da iznenade, pokrenu i osvoje publiku, kao i da utiču na lokalnu umetničku produkciju… Živimo u brzom i nesrećnom vremenu, gde se od teatara zahteva da ponudi magiju i kvalitet… Malo je onih koji danas imaju novca i vremena da bi pratili tanke i prazne predstave. Isto je i sa festivalima. Morate imati program. Umetnička igra svuda na svetu stremi ka kvalitetnoj produkciji, dobrim i zanimljivim koreografima, naslovima koji će ostvariti uspeh na blagajni. Nema mnogo prostora za neuspeh. Odnosno, neuspeh se ne nagrađuje drugom šansom. Zamislite koliko je novca kod nas utrošeno za predstave koje nisu zabeležile ni par desetina kupljenih ulaznica. I nikom ništa. E, pa tako ne može.
3. Koji su najveći izazovi sa kojima se suočavate prilikom organizovanja ovog međunarodnog festivala?
Najteže mi pada deo vezan za finansije, jer mi ni jedan festival nismo realizovali sa garancijom da ćemo sa sredstvima koja uspemo da obezbedimo od institucija i partnera, zaista pokriti troškove. Ta vrsta neizvesnosti je iz godine u godinu sve veća i teža. Možda je i umor od prevelikog rizika, sve veći. Svakako je lepše raditi kada imate sve unapred definisano. Festival je već isuviše značajan, odnosno davno je prošlo vreme dokazivanja. U tom smislu nam znači razumevanje Ministarstva kulture i Izvršnog veća Vojvodine. Nažalost, podrška Grada Beograda je i dalje neizvesna, iako je ovo manifestacija koja najveću dobit i benefite donosi upravo Beogradu. Poslednjih godina Sekretarijat za kulturu izdvaja sredstava koja su mnogo manja od potraživanja gradskih teatara za korišćenje sala u toku festivala. Na taj način mi direktno vraćamo novac, i još doplaćujemo Gradu za događaj kakav je Beogradski festival igre! Na to treba dodati da je tehnička realizacija predstava takođe veoma složen posao, jer se nažalost toliko opreme u beogradskim pozorištima pokvarilo, ili je tehnološki zastarelo, da ne govorimo o onome što se pokralo i raznelo, da praktično ne možemo odgovoriti ni na najprostije zahteve malih trupa kada su rasveta i zvuk u pitanju. Za složenije produkcije, oprema se često donosi iz inostranstva, i to Zagreba, Sarajeva i Soluna.
4. Kako birate izvođače za Vaš festival, odnosno kako vršite selekciju?
Po svom instinktu, ali ne i po svom ukusu. Jer ako birate predstave za sebe, onda imate festival za mali broj ljudi. Instinkt je međutim potreban da bi osetili koji naslov će za godinu dana biti uspešan, kog koreografa treba obavezno predstaviti ili najaviti, koja trupa ne sme da preskoči Beograd, ili koji umetnik pravi nešto što je čudno, drugačije, što se ne sme propustiti…
5. Logistika je jedan od najbitnijih elemenata organizacije događaja. Kako ona funkcioniše u okviru BDF-a?
Deluje da funkcioniše dobro, inače ne bi imali ovakav festival.
6. Na čelu ste tima koji organizuje ovaj tradicionalni festival. Možete li nam ispričati koji su to najveći izazovi, a koji najlepši događaji koje pamtite tokom organizovanja?
Izazov je u dobroj selekciji programa, u kontaktu sa velikim i važnim trupama, u profesionalnoj organizaciji događaja, u radu sa donatorima i partnerima, u dobroj vezi sa medijima i publikom… Često se dešava da je avantura toliko uzbudljiva sve do samog festivala, da na kraju i predstave prođu pored mene. Ne vidim ih, od silne brige i saznanja o svemu onome što je predhodilo jednom događaju. Pa ipak, jako raduju priznanja. Jedno od ogromnih priznanja jeste dolazak Karle Fraće, legendarne balerine, koja će otvoriti 12. Beogradski festival igre. Treba imati u vidu da se tokom poslednjih decenija ni u jednoj umetničkoj disciplini nije pojavilo toliko svetskih zvezda, koliko ih Beogradski festival igre doveo. Imali smo Mihaila Barišnjikova, Silvi Gilem, Nača Duata, Anjes Letesti, Hozea Martineza, Žana Kristofa Majoa, Anu Lagunu, Pola Lajtfuta, Johana Ingera, a ove godine imamo Karlu Fraći i Jiržija Kilijana! Pitam se i pitam one koji o tome treba da misle, kada će u Beograd, kao gosti nekog festivala (a bez masne nadoknade), stići Šeron Stoun, Majkl Daglas i Džorž Kluni?
7. Kakva nas iznenađenja očekuju ove godine na Festivalu? Koje predstave biste preporučili vernoj festivalskoj publici?
Na samom početku, londonski Teatar Sadlers Vels donosi u Centar Sava i Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu predstavu „Milonga“ koju potpisuje Sidi Larbi Šerkauji, i koja predstavlja fuziju savremene igre i najboljeg argentiskog tanga. Na sceni Centra Sava će se predstaviti i dve velike baletske kompanije, Balet Visbaden i Balet Bazel sa postavkama trojice popularnih koreografa, Aleksandera Ekmana, Johana Ingera i Ričarda Sigala. Pozorište na Terazijama biće scena za prvi nastup njujorške trupe Balet Trokadero od Monte Karla, koja predstavlja duhovitu stranu tradicionalnog baleta kroz parodiju i zamenu uloga među polovima. Na Terazije stiže i sicilijanska Kompanija Zappala Danza koja je prošle godine oduševila beogradsku publiku, ali i francuska Kompanija Kafig koja donosi predstavu koreografa Murada Merzukija o boksu i sitnicama koje povezuju igru i borilačke veštine. Na sceni Ateljea 212, predstavlja se Kompanija Inbal Pinto iz Tel Aviva, sa komadom koji govori o životu u cirkusu. U Operu Madlenianum se vraća jedan od najpopularnijih londonskih koreografa i kompozitora, Hofeš Šehter, sa višestruko nagrađivanom predstavom “Sunce”, koja obećava jak zvuk, rasvetu svojstvenu rok koncertima i angažovan plesni vokabular. Na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, gledaćemo briselsku Kompaniju Antona Lakija, koreografa koji je dugo igrao u Kompaniji Akrama Kana, i koji donosi svoj višestruko nagrađivani komad “Pazi na raskorak”. Norveška trupa Zero Visibility stiže na “Krst” sa premijernim izvođenjem komada “Gost” Ine Kristel Johansen. Na istom mestu, predstaviće se i ženevska Kompanija 7273 sa hipnotišućim delom “Tarab”, kao i Kompanija Sol Piko iz Barselone, sa sasvim novim čitanjem poznate muzike Čajkovskog, i predstavom “Memoari jedne Buve”. Pred ograničenim brojem gledalaca, koji će sedeti na pozornici Centra Sava, pojaviće se jedan od najslavnijih evropskih koreografa, Jirži Kilijan. Njegov dolazak, uz nekoliko komada koje izvode igrači Holandskog plesnog teatra, ekskluzivno je osmišljen za publiku Beogradskog festivala igre.
Ostavite odgovor