Prošle subote prisustvovala sam jednom od brojnih TEDx događaja koji su održani u Srbiji. Teme i ideje koje su govornici iznosili odnosile su se na oblast obrazovanja i to u najširem mogućem smislu. Pažnju mi je privukao govor Nikole Jovanovića pod nazivom “Ne volim školu jer volim da učim”. Zbog toga sam nakon događaja popričala sa Nikolom o govoru koji je održao, deci superherojima, TED-u i TEDx-u, formalnom obrazovanju i budućnosti našeg obrazovnog sistema…
Ne volim školu jer volim da učim – Nikola Jovanović
1. Bilo je jako zanimljivo slušati tvoj govor na TEDxZemunED događaju. S obzirom da ovo nije prvi TEDx događaj na kojem si bio govornik (prošle godine je to bio TEDxYouth@Belgrade) i da se generalno baviš edukacijom, otkrij nam šta je to što smatraš fascinantnim kad govorimo o TEDx događajima?
Kod TEDx događaja najviše volim to što svaki put upoznam još nekog genijalnog predavača kojeg ranije nisam imao priliku da čujem, a često mi se dešava da nisam uopšte ni čuo za tu osobu. Tako imam priliku da upoznam i ljude koji stoje iza genijalnih akcija i projekata, kao što su na TEDxZemunED događaju bili Remake festival i Solidarna klopica. Najbolje je to što uvek čujem neku novu, sjajnu ideju, a imam i priliku da dobijem povratnu informaciju o mojim idejama od strane super ljudi koji jesu generalno različiti na toliko načina, ali koji su jednako otvoreni i zainteresovani za “ideje vredne širenja”. Ne znam, zvučim verovatno malo konfuzno, ali jednostavno se na TEDx dešavanjima osećam “kao kod kuće”, iako većinu ljudi ne poznajem.
2. Koji je tvoj omiljeni TED govor i zašto?
Ima ih puno, naravno, i baš je teško odlučiti se za jedan. Sad bih iz glave napravio listu od desetak meni omiljenih, ali ako baš moram da odaberem jedan omiljeni, onda je to ovogodišnji govor Sugate Mitre “School in the Cloud”. Ta ideja, već dokazana u praksi, je toliko moćna, da svojom praktičnom jednostavnošću baca na kolena današnji sistem formalnog obrazovanja, što deluje neverovatno. On je jednostavno dokazao da se reformom školstva širom sveta bave ljudi koji ne razumeju u celosti decu kojom se bave. Oni najčešće modeluju programe i kurikulume sećajući se sebe u školskoj klupi, a zaboravljaju da su deca danas mnogo naprednija i drugačija nego što smo mi to bili u njhovo vreme. Tačnije, ta deca danas koriste nove alate i igraju se drugačijim igračkama, tako da u školu dolaze sa drugačijom osnovom. Kad krenu u školu normalno je da imaju otpor prema metodama koje su kreirane u 19. i 20. veku i kojima ih sistem zapravo poocenjuje. (Najbolji primer, pored onoga viđenog u eksperimentima Sugate Mitre, su ove igrice za učenje matematike koje možete pogledati ovde, a više o samom konceptu možete pročitati ovde. Nakon ovakvih informacija sada će mene neko da ubeđuje da decu treba maltretirati dosadnim predavanjima u školi?
3. Jedna od tvojih prvih rečenica tokom govora je bila da si napustio fakultet, ali da si nastavio da se usavršavaš i učiš kroz neformalni vid obrazovanja. Radio si i radiš kao edukator. Koliko tvoja životna priča ima dodirnih tačaka sa onim o čemu je pričao Ken Robinson u svom TED govoru da škola ubija kreativnost?
Škola potpuno i apsolutno ubija kreativnost. Retki su oni koji su uspeli da ostanu svoji na kraju školovanja. Ja sam se za neke odluke kajao u periodu kad sam ih donosio, ali sam tek kasnije shvatio da sam u stvari donosio odlične odluke. Recimo, kad mi se, u srednjoj školi, nije išlo na neki čas, ja sam odlazio kod direktora škole da ga podučavam radu na PC-u, pa mi je on posle opravdavao časove kod razrednog. Na faksu sam odbio da polažem Informacione sisteme zato što mi je bilo glupo da odgovaram na pitanja kao što je “Čemu služi severni most na matičnoj ploči?”, a profesor je odbio da umesto toga uradim konkretan projekat unapređenja računarske mreže na fakultetu (ili bilo šta slično samo da je smisleno). Nakon ovog predmeta odbio sam da plažem i Sociologiju profesorke, koja me je nakon jednog kolokvijuma napala rečima da ću morati “duplo bolje” od ostalih da znam gradivo ako budem želeo da položim usmeni. Sada se postavlja pitanje zašto je ona to rekla. To mi je rečeno zbog toga što nisam dolazio na njena predavanja. Nakon ovog događaja podneo sam zahtev da polažem kod drugog profesora i položio. Tada sam se osećao loše, jer su mi Informacioni sistemi i Sociologija bili omiljeni predmeti, a pri tom sam odbio da se ponašam shodno društvenim normama, tj. “glumio sam ludilo”. Iz današnje perspektive gledano, smatram da sam super postupio. Žao mi je samo što sam ponekad bio popustljiv i ponašao se na određen i očekivan način samo zato što se “to tako radi”.
Nikola Jovanović – TEDxZemunED
Ako se vratim konkretno na temu kreativnosti, mogu samo da kažem da sam jako srećan što su mi roditelji kupili računar kad sam imao 4 godine, i da pozovem mlade roditelje da se prema tehnologiji ne odnose onim glupim stavom “sad je detetu vreme da se igra napolju, u prirodi, a ne da bulji u ekran”, već da detetu ponude sve vrste podrške da se pronađe i ostvari u čemu god hoće. Ako ste isključivi, nemate posle pravo da se bunite i tražite krivca u sistemu obrazovanja ili ”ošem društvu”. Naravno, ne mislim samo na tehnologiju, da ne budem pogrešno shvaćen, već na bilo koje drugo interesovanje deteta – u mom slučaju je to bila tehnologija, pa sam zato naveo taj primer.
4. Formalni sistem obrazovanja u Srbiji nije na zavidnom nivou. Kakvo je tvoje viđenje celokupne situacije? Šta je to što bi trebalo menjati i odakle bi trebalo početi?
Sve dosadašnje reforme su bile kozmetičke. Čak i kada bi se sve sa papira implementiralo kako treba i dalje bi to bile kozmetičke promene. Ja sam za uprošćavanje sistema i gradiva. To naravno ne znači manje učenja, već manje učenja nepotrebnih stvari. U informacionom vremenu kada deca pre nego li krenu u školu mahom imaju pametne telefone i tablete mislim da je stvarno glupo terati ih da pamte datume velikih bitki ili da uče lekcije napamet.
Što se sadržaja kurikuluma tiče, ostavio bih stvarno samo najneophodnije, za sve ostalo usmerio bih decu i pokazao im gde i kako da traže. Možda bih postupio kao Sugata Mitra i samo bih dao računar deci, bez dodatnih objašnjenja.
Što se samog načina učenja tiče: “Ako želiš da dete nešto nauči, ponudi mu da može da uči na način koji njemu odgovara” (kao što sam i rekao u samom TEDx govoru, ja preferiram prepoznavanje stila unutar VARK modela – Visual, Auditive, Reading-Writing, Kinaesthetic), odnosno ne insistiraj na prastarom sistemu gde predavač predaje a ostali slušaju.
Nikola Jovanović – TEDxZemunED
Inače, čuo sam za super foru nastavnika iz Srbije koji je najnemirnije đake smirio tako što im je dozvolio da tvituju njegova predavanja. Sjajan način da ih natera da slušaju. Drugo, gejmifikuj proces i videćeš kako raste interesovanje za temom, a za svaku temu je moguće naći način da se gejmifikuje. (Za više o gejmifikaciji možete guglati “Gamification of Learning” ili možete proći kurs na Courseri).
5. Pominjao si u govoru i opštepoznatu pojavu da studenti varaju na ispitima korišćenjem raznoraznih nedozvoljenih sredstava i da je to trenutak kad zapravo obrazovni sistem pada na ispitu. Šta bi se moglo učiniti da se ova pojava smanji, odnosno iskoreni?
Što pre deca shvate da se, u životnom veku, samo 20% učenja dešava u školi, a 80% van nje (kroz iskustveno i neformalno učenje), to bolje, jer u tom slučaju deci neće biti važno koju ocenu imaju, već da uče ono što ih zaista zanima.
Roditelji i profesori imaju ključnu ulogu u tome. Roditelji da ne insistiraju na super ocenama iz svih predmeta, i naročito da ne insistiraju da dete upiše baš “tu i tu školu”. Mislim, Matematičku gimnaziju treba da upisuju deca koja stvarno vole matematiku i prirodne nauke, a ne deca kojoj su roditelji rekli da je to ”dobro za njih”. Sa druge strane, profesori treba da uzimaju u obzir interesovanja dece prilikom ocenjivanja. Najčešće ona deca koja idu na takmičenja dobijaju petice, a ostala se upoređuju sa njima, što je jako glupo, jer time otprilike profesori maltretiraju ostalu decu i teraju ih da budu ono što nisu.
Pored roditelja i profesora, jako je važno da se sa decom radi na interesovanjima i profesionalno. Tu mislim na sve one centre za razvoj karijere, psihološka savetovališta i slične institucije koje se po zakonu osnivaju u školama, a koje danas ničemu ne služe. Ako dete na vreme otkrije da ga nešto zanima više od drugih stvari, onda će imati šansu da na vreme počne da se sprema za dalje školovanje na tu temu (formalno i neformalno). Na našu žalost, to danas nije tako. Fakulteti , kao i srednje škole, se upisuju ili zato što su roditelji uticali na dete ili zato što većina prijatelja upisuje baš taj faks, a nekad jednostavno zato što je cool upisati taj faks (npr. FON).
Najvažnije je da dete otkrije svoja interesovanja i da mu bude dozvoljeno da istražuje ta svoja interesovanja. Ako sistem formalnog obrazovanja i profesori to ne mogu ili ne žele da učine, onda je na roditeljima da ohrabre dete da je znanje važnije od ocena.
6. Koliko misliš da TED i TEDx mogu doprineti obrazovnom sistemu u Srbiji?
Mogu višestruko, ali iskreno sumnjam da hoće. Na TED i TEDx govorima se mogu čuti i dobre ideje za reformu obrazovnog sistema, naučiti mnogo o prenošenju znanja, veštom prezentovanju i sl, ali se i mogu koristiti kao nastavna sredstva (naročito ako znamo da je ogroman broj TED govora titlovan zahvaljujući Ivani Korom i drugim volonterima). Voleo bih da svi nastavnici gledaju i koriste TED i TEDx govore. Ko zna, možda se i to desi.
7. Šta bi poručio čitateljima za kraj našeg razgovora, kako da postanu i ostanu superheroji i kako da ne podlegnu uticaju obrazovnog sistema koji ne ostavlja mnogo prostora kreativnosti i inovativnosti?
Jedina preporuka je da probaju da kod sebe probude/osveste onih 5 faktora koji definišu superheroja u mom TEDx govoru – radoznalost, kritičko razmišljanje, samosvesnost (tj. Odgovorajući stil učenja), odgovornost i, najvažnije, samopouzdanje.
Za početak je dovoljno da samo razmislite o tim terminima i šta oni znače, a šta mogu da znače u svakodnevnom životu.
* Napomena: Pored onoga što je Nikola imao da kaže na temu obrazovanja preporučila bih jedan jako zanimljiv dokumentarac “Čekajući Supermena” , koji govori o stanju obrazovnog sistema u SAD.
Fotografije preuzete sa FB strane TEDxZemunED.
Tekst je originalno objavljen na prethodnoj adresi bloga PRototip.
Ostavite odgovor