Ne znam odakle bih započela svoje izlaganje. Retki su događaji koji vas toliko inspirišu i koji istovremeno oslobode toliku količinu adrenalina i endorfina da svi izazovi postaju rešivi i da život nudi bolju perspektivu. TEDxSydney je jedan od takvih događaja. Događaj koji vas, želeli vi to ili ne, promeni. Događaj nakon kojeg više ništa nije isto. Ogroman broj utisaka o događaju ne može stati u samo jedan post, tako da ću u narednom periodu još pisati o ovom događaju i temama vrednim pažnje. 🙂
TEDxSydney je nezavisan i neprofitan događaj posvećen „Idejama vrednim širenja“, a održava se u Sidnejskoj operi. Kao i ostali TEDx događaji, funkcioniše pod licencom TED-a. Pre dve godine sam prvi put propratila ovo dešavanje i mogu sa sigurnošću reći da su svake godine sve bolji i bolji. Prema mom mišljenju ovo je jedno od najbolje organizovanih TEDx dešavanja u svetu. Ovogodišnji slogan im je bio „Passages. Blood. Enhance. Rethink.“, a celokupno dešavanje je bilo podeljeno u četiri sesije. U toku trajanja pauza dešavanja se nisu prekidala. Naime, za posetioce su organizovane brojne aktivnosti u toku pauze (TEDxSydney je ugostio oko 2300 posetilaca), a oni koji su dešavanje pratili putem strima mogli su da čuju zanimljive diskusije i intervjue o različitim temama i dostignućima govornika, profesora i studenata Univerziteta u Sidneju.
U ovom tekstu izdvojila bih par govornika koji su na mene ostavili najjači utisak. Prvi je Markus Zusak, autor romana „Kradljivica knjiga“, koji je govorio o tome kako je neuspeh tokom života bio njegov saveznik, odnosno koliko je neuspeh bitan u razvoju i rastu svakog stvaraoca i njegovoj težnji da uspe u životu. Prema Markusovim rečima svaki uspeh dolazi kao poklon umotan u kutiji neuspeha. Njemu je isti dao moć da osmisli kako da zaobiđe problem, da pronađe hrabrost i sledi svoju viziju. Simpatično se našalio rečima da pisci tokom svog rada zapravo nisu kreativni, već da imaju mnogo problema, što je obilje materijala koji se može preneti na papir.
Stella Young je komičarka i aktivistkinja koja se bori za prava osoba sa invaliditetom. Urednica je sajta ABC’s Ramp Up, jedinog online mesta u Australiji gde se na jednom mestu mogu pronaći diskusije, mišljenja i vesti o problemima sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom. Stella se publici obratila rečima da nije došla da ih inspiriše već da ih uputi na laži koje su sveprisutne, a tiču se invalidnosti. Osobe sa invaliditetom su više onesposobljene odnosom društva prema njima, nego što su ih njihovo telo ograničava. Svojim izlaganjem izmamila je gromoglasan aplauz i podigla čitavu dvoranu na noge. U svom govoru osvrnula se i na sveprisutnu nepoželjnu pojavu „igranja igara između ljudi“ koja se odnosi na objektifikaciju ljudi sa invaliditetom, naročito žena. Invaliditet ne treba nikoga da čini izuzetnim, već je neophodno menjati ono što mislite da znate o toj temi. Jedina stvar koja ljude onesposobljava je pogrešan stav.
Jednu od emotivno najjačih priča na dešavanju, bolnu životnu priču, podelili su Tim i Judy Sharp, a tiče se njihove zajedničke životne borbe sa autizmom. Nakon Timovog rođenja, Judy je uočila da sa njenom bebom nešto nije u redu i obratila se za pomoć lekarima. Nakon ispitivanja rečeno joj je da je njeno dete autistično i da je najbolje za nju da ga se odrekne, da ga ostavi u nekoj od ustanova koje se brinu o takvoj deci. Naravno da je to probudilo revolt u njoj i da nije želela da se odrekne svog deteta kakvo god da je. Tokom njegovog odrastanja uvidela je da Tim ima sklonost ka umetnosti, tačnije ka crtanju i da na taj način ispoljava svoje emocije. Autizam vam oduzima mogućnost da se povežete sa drugim ljudima, ali to ne znači da nemate emocije. Priča o Timovoj kreativnosti pronašla je put do svoje publike. On je u svetu prva osoba sa autizmom koja je dobila svoju animiranu TV seriju. Tokom 2012, njegovi crteži su bili izloženi u Metropoliten muzeju u Nju Jorku i prodati su brojnim svetskim kolekcionarima. Osim toga, Tim je sarađivao sa mladom rok grupom iz Nešvila u Tenesiju, gde je dao doprinos učešćem na festivalu koji je bio namenjen podizanju svesti o autizmu. Više o Timovom super heroju, glavnom junaku njegovih crteža, možete pronaći na njegovom sajtu Laser Beak Man.
Govor koji je veoma privukao pažnju publike je priča Olivera Perchovica, mladog preduzetnika i osnivača neprofitne organizacije Skateistan, o tome kako je svoju ljubav prema skejtingu preneo na decu u Kabulu. Ostao je zatečen kada je video koliko su ovaj sport prihvatile devojčice. S obzirom na to da im je zabranjeno da se školuju i rade, skejting im je došao kao dobar način da provedu vreme i da pokažu svoja umeća. U Avganistanu 40% celokupne populacije skejtera čine devojčice, dok je na globalnom nivou 5%. Mene je zadivio ovaj podatak i drago mi je da su te curice dobile mogućnost da rade nešto kreativno u zemlji čiji je sistem vrednosti svetlosnim godinama daleko od ičeg što bismo mogli nazvati humanim. Lično smatram da je ova priča pouka mnogima, a shvatiće zašto kad bude publikovan Oliverov govor, kad isti budu odslušali. Za sve one koji misle da nekako mogu doprineti razvoju ove organizacije i pomoći deci koja se u teškim uslovima življenja zalažu za nešto dobro, Skateistan mogu kontaktirati i na Tviteru. Pomoć bi trebala da se zasniva na brizi, podršci i poštovanju, jer ova deca to zaslužuju. Oni koji su postovali sarkastične komentare, tokom današnjeg TEDx događaja, o ovom govoru neka se zapitaju samo šta bi oni uradili da su na mestu te dece. U kojem pravcu bi se razvila njihova „kreativnost“?
Kao i svaki TEDx i na ovom je bio prisutan izvestan broj umetničkih nastupa. U ovom tekstu pažnju bih posvetila numeri „Saosećanje“, u izvođenju Nigel Westlake & Lior. Na mene je ostavila najjači utisak. Veoma je emotivna i Lior je izvodi na hebrejskom i arapskom. Više informacija o njegovom radu možete pronaći na njegovoj FB stranici. Dok Liorov nastup na TEDx-u ne bude objavljen poslušajte istoimeno izvođenje u Sidnejskoj operi 2013. godine.
Ostavite odgovor