Agilna kultura kao spas za obrazovni sistem

Posted in Intervju on October 15, 2015

Photo by Jasna Komatović

Protekle nedelje održana je treća Coding Serbia konferencija posvećena programiranju na kojoj se okupilo dosta stručnjaka iz naše zemlje i sveta. Da ovo nije usko stručna i dosadna konferencija pokazuje i jako bogat i raznovrstan program i za nas menadžere, kojima programiranje nije primarna oblast. U obilju dobrih tema i predavača meni je pažnju privukla Jasmina Nikolić svojom pričom o značaju i primeni agilne metodologije. Jasminina svestranost i rad na prilagođavanju i uvođenju agilne metodologije u oblast visokog obrazovanja definitivno zaslužuju pažnju i ovaj intervju je samo mali doprinos upoznavanju javnosti sa agilnom kulturom i njenim potencijalima.

1. Multidisciplinarnost je jedna od poželjnih karakteristika svake osobe koja želi da bude uspešna. Vaša biografija ukazuje da je ovo osobina koju definitivno posedujete. Možete li nam ukratko ispričati kako je tekao Vaš razvojni put i odakle ljubav prema ICT oblasti?

Moj razvojni put je zaista netipičan za ono što naše društvo očekuje od jednog pojedinca. Završila sam srednju školu prirodnog usmerenja, tada je je postojalo tkzv. usmereno obrazovanje i završila sam za tehničara za toplotnu fiziku. Nakon toga sam upisala arhitekturu u želji da spojim preciznost, odnosno logiku sa umetnošću. Međutim, nije mi taj pokušaj nešto pošao za rukom, barem meni arhitektura to nije bila u sistemu školstva kakav smo imali. Nakon nekih godinu dana napustila sam arhitekturu i zahvaljujući očevoj sugestiji upisala Filološki fakultet, španski jezik i književnost. Studirati strani jezik je podrazumevalo drugačiju organizaciju rada, ne mogu da kažem da je bilo lakše, ali je bilo drugačije od onoga što sam imala kao iskustvo sa prirodnim naukama. Totalno je drugačiji mindset, jer dosta vremena provodiš u čitanju i razgovaranju. Tada sam shvatila i naučila da moram aktivno da slušam, jer ako ne saslušam kako treba ne mogu empatično razumeti koncept i sistem o kojem učim.

Kompleksnost društvenih nauka me je fascinirala, jer književnost ne možemo u potpunosti definisati, možemo pokušati i intuitivno znamo i osećamo šta ona jeste, ali dubljom analizom shvatamo koliko je to komplikovan sistem. Nakon završetka fakulteta ostala sam da radim na Filološkom fakultetu. Rad u prosveti i kulturi mi je omogućio da na površinu ispliva moja osobina da gde god da dođem, u koji god tim ili sredinu, razmišljam šta je to što mogu da promenim. To je dobar pokazatelj da nisam baš idealan kandidat za „kompanijskog čoveka“.

Jedan od izazova sa kojim sam se susrela u radu je rad na akreditaciji Filološkog fakulteta, koja je bila veoma kompleksna. Uspela sam da 28 jedinica/programa svedem na jednu. Tada sam počela da se bavim organizacionom strukturom i kulturom. Dospela sam nakon toga do pozicije savetnice dekana i shvatila da mnogobrojne mogućnosti na tom fakultetu i u obrazovanju uopšte nisu iskorišćene. Tako sam krenula sa radom na kompleksnim projektima koji do tada nisu mogli uspešno da se realizuju. Tražeći način da ih osmislim tako da funkcionišu na Wikipediji sam se detaljnije upoznala sa konceptom projektnog menadžmenta i Scrum metodologijom. Shvatila sam da on nudi totalno drugačiju perspektivu, zaobilazi stare paradigme. S obzirom na to da meni programiranje nije strano i družim se dosta sa programerima, uspela sam da se snađem u toj sferi. Tako sam dospela u sferu agilne metodologije i kulture, koje su mi se veoma dopale kao sistemi. Shvatila sam da je jako važno imati mogućnost validiranja ideja, a u Srbiji je to jako, jako teško. Srbija nije okrenuta postignuću i zato svi koji teže napretku odlaze iz nje.

Photo by Slavko Ilić

2. Jedan ste od globalnih pionira u oblasti transfera i primene agilne metodologije u oblasti visokog obrazovanja. Možete li nam reći nešto više o važim dosadašnjim zalaganjima i rezultatima u ovoj oblasti?

Kao što rekoh moj susret sa agilnom metodologijom je bio sasvim slučajan. U Americi sam dosta naučila o oblasti projektnog menadžmenta i alatima koji se u okviru njega koriste. Mislim da mi je veoma bitna bila spoznaja, kad sam ušla u svet agilne kulture i metodologije, da više ne mogu da se bavim predavaštvom, jer prestajem da verujem u to da ja treba da budem izvor znanja. Činjenica da su svi moji studenti različiti, da znanje mora biti sistematizovano i da pričati istu stvar različitim ljudima nije nešto što me ispunjava. Tada sam došla na ideju da Scrum predstavim studentima i da ga prilagodim i uvedem u obrazovni sistem. Već četiri godine svojim studentima, a na prvoj godini ih uvek imam oko stotinak, prezentujem ovu metodologiju i pravim Scrum timove. Ovaj pristup sam donekle primenila i prema klijentima, Wikipediji i Kahn Akademiji. Napravila sam, u saradnji sa timom, jedinstven beklog za Wiki članke, tako da kad neko dođe i želi da napiše nešto na Wikipediji tačno zna šta i kako treba da radi da stvori neku vrednost.

3. Gde je i u kakvom je stanju naš formalni sistem obrazovanja u IT oblasti? Kakva je uloga i doprinos neformalnog obrazovanja u ovoj sferi?

Ne poznajem toliko iznutra formalni sistem obrazovanja u IT oblasti kod nas. Ono što znam je činjenica da imamo nedovoljan broj studenata u toj oblasti u odnosu na to kolika je potražnja na tržištu. Zašto je to tako ima milijardu razloga, a jedan od njih je neadekvatna politika ustanovljavanja upisne kvote. Opet tu krećemo od vizije, da sistem mora da se uredi tako da se zna kuda želimo da idemo i kolika kvota budućih stručnjaka u toj oblasti nam je potrebna. Srbija to nema.

Neformalno obrazovanje kod nas ima status manje vrednog obrazovanja. Nema nikakve mobilnosti. Ne postoji mogućnost da ja sad odem negde i naučim nešto novo i da mi to bude priznato na bilo koji način. Često na završenu edukaciju u oblasti neformalnog obrazovanja poslodavci gledaju sa izvesnom dozom nipodaštavanja.

Tu bih se osvrnula i na još jednu situaciju, a koja se odnosi na to da kompanija zakorači u neformalno obrazovanje i utiče na organizaciju obrazovanja budućih stručnjaka, a to je loš znak za saradnju Univerziteta i privrede. Kompanija rastura svoje resurse ulažući u neformalno obrazovanje, dok formalno obrazovanje rastura svoje resurse na neadekvatne obrazovne profile, u odnosu na zahteve tržišta, i ne doprinosi razvoju privrede.

4. Koji su najveći izazovi sa kojima se suočavate u radu, kada govorimo o reformi visokog obrazovanja u Srbiji?

Izazova u ovoj oblasti ima jako mnogo. Mogla bih reći da je jedan veoma konkretan, a ostali su suštinski. Suštinsko polazište je definisanje šta želimo od visokog obrazovanja u Srbiji, šta Srbiji znači visoko obrazovanje, šta želimo da radi društvo i kako, na koji način mu obrazovanje može pomoći u napretku. Najbolja ilustracija ovoga o čemu govorim se može naći u jednom od skečeva „Nadreality Show“, a ko razume, shvatiće.

Važno je definisati da li želimo da se visoko obrazovanje prilagođava privredi ili treba da doprinese razvoju društva, pa i privredi.

Sledeći problem visokog obrazovanje je novac. Privreda u našoj zemlji je na jako niskom nivou, skoro da ne postoji, visoko obrazovanje nema šanse da bude kvalitetno. Dovoljno je da krenete od toga ko finansira nauku i da vam bude sve jasno. Trougao nauka-nastava-inovacija se finansira iz budžeta države, a budžet puni sektor proizvodnje, odnosno privreda. Ako želimo da promenimo nešto, moramo na prvom mestu promeniti način razmišljanja, jer naš kolektivni način razmišljanja nije dobar, zato smo tu gde jesmo.

Naša država umesto da podstiče preduzetnički duh kod učenika i studenata i da podstiče nastanak mikro i malih preduzeća koja bi se dalje razvijala i imala priliku da podignu privredu, a samim tim i obrazovni sistem dovedu u bolje stanje, guši svaku inovativnost. Volimo poziciju opozicije u svemu.

Photo by Andrea Raguž

5. Kako konferencija Coding Serbia, kao vid neformalne edukacije, može doprineti razvoju programerske i menadžerske scene?

Ovakva dešavanja i edukacije su značajne zbog toga što se na njima grade komune koje podržavaju iste vrednosti. Ljudi koji dele slične stavove mogu na ovakvim dešavanjima da se međusobno upoznaju i razmene znanja i ideje. Malo sam protiv konferencije, kao formata, jer podržava stav paradigme. Ne dopada mi se taj model pasivnog prenošenja informacija, predavač govori, publika sluša i tu nema adekvatne i prave interakcije. Potrebno je naći način da razgovaramo, jer dijalog je jedini put ka razmeni ideja i znanja, pa i nekom suštinskom napretku. Zbog toga je „Open space technology“, koji su posetioci mogli videti i na Coding Serbia super rešenje i animacija za posetioce da uzmu više učešća u interakciji i razmeni znanja i iskustava.