CreativeMornings kao odgovor na duboko segregirano društvo

Posted in Intervju on July 23, 2015

Unutar okvira kulturne scene Srbije živi, radi i stvara jedna dizajnerka, arhitekta i teoretičarka. Realno optimističnog pristupa životu, bez oklevnja da kaže šta misli, inspirisala je i pokrenula mnogobrojna dešavanja koja su publici približila interesantan i pomno odabran sadržaj kreativne industrije. Osnivačica je elektronskog nedeljnog magazina Breakfast i organizatorka dešavanja zanimljivog koncepta CreativeMornings. Ona je Marija Ratković.

1. Kako biste sebe opisali u par rečenica? Ko je Marija Ratković?

Mnoštvo različitih uloga i angažovanja koji uključuju pisanje, smišljanje i razradu kreativnih koncepata, simultani rad u marketingu i medijima s jedne i umetnosti sa druge čini me zbunjenom. Meni se ranije često činilo nebitnim ponavljanje da sam radnica u kreativnim industrijama, jer napor koji ulažem uključuje i afekte i posvećenost, ali je koncept rada i radništva politički bitno naglasiti kako on izvana ne bi bio shvaćen kao proizvod nekih unutrašnjih impulsa, viška slobodnog vremena ili čiste ljubavi. Svi mi najviše volimo da se odmaramo na plaži, a kada radimo, razmenjujemo svoje znanje za novac, da bismo preživeli i realizovali se kao dostojanstveni ljudi. Svakako nisam studirala dva fakulteta, radila i ulagala u sebe da bih ispunila buržoaski san i postala javna intelektualka koja živi od recimo nasledstva, mada cenim da je i to korisno.

2. Vodite više projekata. Kako izgleda vaš radni dan?

Najviše volim kad moj dan izgleda kao reklama: ustanem ujutro, prošetam psa i popijem kafu u finom bistrou kod parka, natenane biram odeću i šminkam se pa odem da radim nešto korisno bilo da je to u kancelariji ili negde vani. Nažalost u većini slučajeva, moji radni dani izgledaju tako što telefon zvoni neprestano, imam osećaj da svuda kasnim, četujem poslovno i privatno dok prelazim ulicu, pišem u kuhinji, u spavaćoj sobi i po restoranima i u frizerskom salonu, jedino za šta uspem da izdvojim vreme su okupljanja sa prijateljima i našim životinjama u parku ili nešto slično. To su savršeni trenuci, jer uspem da zaboravim na notifikacije. Usled mnoštva obaveza zbog kojih je neophodno da sam često u Beogradu, shvatila sam da nemam vremena za letovanja od tri ili četiri nedelje i to me baš muči ovih dana, ali nadam se da ću do kraja leta otići još koji put na more, sve i da je posao povod.

3. Beograd, kao kulturna metropola, nudi dosta događaja posvećenih kreativnoj zajednici, između ostalog i CreativeMornings. Možete li nam reći nešto više o samom CM konceptu, kako i gde je nastao, šta mu je cilj i kako je cela priča počela u Beogradu?

CreativeMornings je koncept koji pojam kreativne zajednice shvata u najširem smislu. Sastoji se od kratkih jutarnja predavanja uz doručak i kafu, na kojima su predavači kreativci iz najrazličitijih oblasti – novinari, pravnici, producenti, umetnici. CreativeMornings sada deluje u preko 125 gradova širom sveta, kao franšiza koju je 2008. godine koncipirala Tina Rothenberg, koja u Njujorku vodi jedan coworking prostor, i ima više različitih projekata iz oblasti kreative. Cilj CM je otvaranje kreativne zajednice ka rubnim poljima i umrežavanje profesionalaca, neposrednim kontaktom i razmenom znanja i iskustva, a može se gledati i kao divan način za započinjanje radnog dana. CreativeMornings je odličan odgovor na duboko segregirano društvo i nepostojanje prostora za dijalog, što su neki ozbiljni problemi sa kojima se susrećemo. Iako u zamisli nije aktivistički projekat, s obzirom na koncept otvorenosti i ideju o društveno-korisnom radu profesionalaca, koji svoje iskustvo dele sa publikom bez novčane nadoknade, dok sa druge strane aktivira različite industrije da podrže događaj i obezbede besplatan doručak, volim da mislim o CM kao katalizatoru društvenih angažmana koji mogu proizići iz njega. Ipak, ne možemo pre doručka da se bavimo politikom.

4. Na čelu ste tima koji organizuje CM u Beogradu. Sa kakvim ste se izazovima do sada susretali u organizaciji ovog događaja?

Mi smo od početka postavili visoke standarde organizacije i to je najveći izazov, ja sam želela da CM bude win-win situacijia za svakoga i da svi učesnici u produkciji i publici za svoj trud dobiju nešto za uzvrat. Za svoje utrošeno vreme i trud, dobijam simbolički kapital, dok mladi koji rade u okviru CM dobijaju iskustvo rada u ozbiljnoj produkciji događaja, predavači dobijaju publiku i publicitet za inicijative koje su pokrenuli, kao i šansu da u razgovoru sa publikom opipaju puls grada, dok publika ima priliku da čuje super predavače i uživa u neformalnom događaju konferencijskog tipa. Naši domaćini proširuju krug svojih posetilaca, a partneri imaju neku vrstu promocije kroz otvoreni i međunarodni događaj i na najbolji način se predstavljaju međunarodnoj kreativnoj zajednici, čiji se obim meri desetinama hiljada ljudi širom sveta. Takođe, mi predstavljamo i grad u kome živimo i nadam se na odgovarajući način, jer često se desi da stranci koji dođu u Beograd, kontaktom sa CM, kao nekom vrstom centrale, upoznaju grad i umrežavaju se radi nekih dugoročnijih saradnji iz oblasti muzike, vizuelnih umetnosti, različitih radionica. Organizacija svakog događaja je priča za sebe i koliko god da postoji neki matriks koji pratimo, najvažnije je biti dovoljno fleksibilan za sve promene u poslednjem trenutku. To je ono što sam ja naučila i tako uspevam da se radujem svim izazovima.

5. Osnivačica ste elektronskog nedeljnog magazina Breakfast. Kojoj populaciji je magazin namenjen i gde ga vidite za par godina?

Pitanje ciljne grupe je najteže pitanje za svakog ko počinje u medijima. Najteže se izboriti sa zaljubljenošću u svoju ideju i želje da se ona nametne svima. Tako postavljeno, razočarenje je neminovno. Breakfast je nastao iz mog dugogodišnjeg rada i interesovanja za medijske forme koje su ljudima prijemčive. Shvatila sam da većina ljudi ma koliko bili zainteresovani za sve na svetu, nemaju vremena i da su bombardovani različitim sadržajima svakoga dana, iz minuta u minut se dešava nešto na svetu i postaje nemoguće pratiti. Iz tog izvora frustracije, što ne stižem da pročitam tekstove odličnih autora, u koje je uloženo puno truda i novca, rodila se ideja o magazinu koji će biti digest i uputstvo za dalje čitanje. Mislim da je magična formula organizacija sadržaja koji postoje na internetu i u stvarnosti, a ne konstantna produkcija novih. Breakfast funkcioniše po prinicipu pregovaranja i kuriranja sadržaja koji postoje, radi se na umrežavanju sa drugim medijima i sa inicijativama koje postoje oko nas. Urednica Jelena Martinović se trudi da Breakfast bude platforma koja je dosledna vrednostima na kojima nastaje – idejama jednakopravnosti, solidarnosti, održivom razvoju, društvenom angažovanju, slobodi i humoru. To je neophodno kako bi Breakfast postao platforma kojoj se veruje i koja stoji iza svake reči i svake preporuke, i to je stalna borba i nešto na čemu svi mi insistiramo, pa sad posle više od trideset brojeva, može da se primeti taj trud. Mi smo svi sada veći prijatelji nego što smo bili kada smo počeli zajednički rad, povezali su nas izazovi i zajednička iskustva, zajedno smo učili svašta i to je nešto što ljude privlači. Sada širimo mrežu spoljnjih saradnika i otvaramo medijska vrata za sve one koji već vredno rade stvarajući različite sadržaje bilo da su to blogovi o arhitekturi, fotografiji ili sportu, festivali nauke ili muzike, putopisi ili društveno-angažovani projekti. Jako je teško zadržati se na kratkoj formi, ali to je nešto što smo sebi od početka postavili kao cilj, da ne preopteretimo dodatno sve one koji nas čitaju. Format magazina koji je u stvari nedeljni newsletter, dosta je radikalno svođenje, ali drago mi je da smo hrabro to izgurali od prvih razgovora i ideja. Nedavno je Lena Danam izašla sa predlogom sopstvenog newsletter magazina Lenny koji će tematski biti vezan za autorstvo, feminizam i umetnost, i to je uvod u nastanak mnogih drugih sličnih inicijativa širom sveta koje svoje vrednosti distribuiraju na ovaj način. Kratka forma i direktna elektornska komunikacija su čini se prava mera između interesovanja i realnih mogućnosti čitalaca u 21. veku i to je budućnost medija.

6. Deo ste kulturne scene Beograda. U teškim vremenima za kulturu, kada su izdvajanja za ovu sferu života minimalni, šta smatrate nedostacima, a šta prednostima naše kulturne scene u odnosu na ostale metropole?

Ovako postavljeno, jako mi je teško da odgovorim šta bi bile prednosti rada u Beogradu. Osnovna prednost i ujedno razlog zašto živim i radim u Beogradu je mreža ljudi sa kojima svakodnevno sarađujem, kvalitet tih odnosa mi daje oslonac i mogućnost nepristajanja na nepristojne ponude kojima sam neprekidno izložena. Pre nekoliko godina, u zborniku sa Internacionalnog Samita Jefitine Grafike, rad u kreativnim industrijama upoređen je sa lancem prostitucije, gde smo svi mi u različito vreme u različitim ulogama, i ja stojim iza te duhovite ideje o tome da se ekspolatacija koja vlada u oblasti kulture i umetnosti, i dalje – kreativnoj industriji, zaista može uporediti sa prodavanjem ljubavi. Ali iako je kreativno delovanje naša ljubav, to je takođe i naš neplaćeni i prekovremeni rad, privremena i povremena angažovanja, često u crnoj ili sivoj zoni, ali taj ponekad prljavi rad održava naš grad metropolom. Svi ti grafiti koje vole da slikaju novinari, svi underground klubovi koji su na listama svetskih časopisa, pozorišne i baletske predstave, novi film ili nova umetnost u Beogradu ali i u Srbiji (iako je vrlo slično u svim postjugoslovenskim zemljama) nastali su na temeljima zajedništva i komunikacije na sceni, u uslovima primitivne robne razmene u nedostatku novca i ozbiljnih ulaganja. Mi smo u tom smislu drugačiji od evropskih, američkih ili azijskih metropola, u kojima je taj rad prepoznat i plaćen, i gde se kreativna industrija razvija na drugačijim osnovama. Lično, razvila sam neku vrstu patriotizma uz ogromno poštovanje za svaki uradak sa ovih prostora, jer znam da su uslovi u kojima nastaje vrlo teški i menjaju nas kao ljude, oblikuju naš rad od početka i konceptualizacije do krajnjeg rezultata. Rad u teškim uslovima nas je zbližio i politizovao i sada smo spremni da zamišljamo srećnije budućnosti na osnovama koje su zdravije i održivije od tržišnih.

7. Koje inicijative i događaje biste izdvojili kao omiljene i zašto?

Nadovezala bih se na prethodno pitanje i pobrojala bih inicijative koje po mom mišljenju održavaju našu sredinu živom, i podržavam ih potpuno nekritički i subjektivno. Meni najdraži su klubovi Drugstore i 20/44, Ring Ring, Resonate festival novih medija, Belgrade Raw, Novo Doba, PlusPlusPlus koji je nastao na osnovama dis-patch festivala, ImprovE, Internacionalni Samit Jeftine Grafike, Nova iskra, Novi bioskop Zvezda, Oktobar, nezavisne produkcije oko CZKD, Rexa, Magacina i Bitefa, galerija Remont i U10, brojna biciklistička udruženja poput Ulice za bicikliste, tu su i KC Grad, Mikser, Parobrod i Radio Beograd koji kad god mogu izađu u susret i omoguće da se nešto divno desi… Činjenica je da tako posmatrano u Beogradu radi oko 200 ljudi na održavanju cele scene i mi smo svi upućeni jedni na druge i svojim često nevidljivim radom u proteklih desetak godina stvorili smo atmosferu u kojoj je moguće živeti i raditi u Srbiji, ispratiti mnoštvo kvalitetnih sadržaja i upoznati stvarno jako značajne ljude. Ovogodišnji favoriti su mi nekoliko različitih gostovanja Vladimira Ivkovića na 20/44, koncert klavirskog dua LP Duo i pijaniste Lubomira Melnika u klubu Drugstore, nastup Ben Frosta na Resonate festivalu, «Telo kao režim» u KCB i interaktivna izložba Belgrade Raw u galeriji U10, kao i redovne projekcije letnjeg kina u Novom bioskopu Zvezda. Među onima koji tek treba da dođu radujem se izložbi Margarete Kern u KCB.

8. Vaš životni moto je…

Moja omiljena rečenica je u stvari neki meme sa interneta koji je urnebesno zabavan i tačan «Kao prvo, ne moram ja ništa.»