Prvi napredak deteta roditelji uvide kad ono prohoda i nauči da govori. Vrlo brzo od obilja pitanja ne možeš ga naterati da barem na trenutak ćuti. Kada prvi put sedne za računar i kada ga roditelji vide kako kuca po tastaturi i mišem pomera kursor na monitoru, izmami reakciju i kompliment koliko je pametno. To je period kada se zapitate da li je došlo vreme da detetu poklonite njegov prvi lični računar.
Slična priča pratila je moje odrastanje. Tehnologija je sastavni deo mog svakodnevnog života od malena. U mojoj porodici je zahvaljujući očevom interesovanju za tehniku imati računar bilo nešto najnormalnije. #MojPrviRačunar koji je ušao u našu kuću (mislim da sam u tom periodu imala oko godinu dana) bila je čuvena Galaksija, na kojoj sam kasnije, korišćenjem programa, naučila da računam. Detinjstvo mi je osim Galaksije obeležio i Oric Nova 64. Sećam se kada smo ga kupili, koliko smo brat i ja bili fascinirani tim prvim susretom s video igrama. Ne znam kakva su iskustva drugih bila, ali na mene je svet video igara delovao stimulativno u pravcu razvoja kreativnosti, takmičarskog duha, timskog rada (često smo brat, otac i ja timski igrali video igre), prediktivnosti, koncentracije, posvećenosti…
Uticaj je bio toliki da sam tokom poslednja dva razreda osnovne škole bila deo eksperimentalnog programa fakultativne nastave programiranja. To je bio moj prvi ozbiljan susret sa informatikom. U tom periodu retko koja škola je imala računar, a kamoli računarski kabinet. Nastavu informatike smo pohađali u jedinoj osnovnoj školi u gradu koja je imala računarski kabinet. Programiranje smo učili na računarima ZX Spectrum i Commodore 64. Kada je računarski fond proširen računarom PC 386, utrkivali smo se ko će imati bolje ocene, jer su samo najbolji dobijali čast da rade na tim računarima.
Nakon osnovne škole moje interesovanje za ozbiljnijim bavljenjem programiranjem je prestalo, ali potreba da imam kućni računar je ostala. Srećom, tu potrebu i želju su delili i ostali ukućani, tako da je u naš dom, pre skoro dve decenije, ušao desktop računar Pentium I. Vremenom kako su se zahtevi i potrebe ukućana menjale, tako su se modernizovali i smenjivali modeli desktop računara. Čak i danas imamo desktop računar, pored toga što svako od nas u porodici ima svoj laptop. Stvari su postale još bolje kada smo 1999. godine uveli internet. Tada nije bilo kao danas brzog interneta. Bio je to period loše dial up veze i interneta čije se korišćenje naplaćivalo po satu. Internet mi je otvorio obilje mogućnosti za samousavršavanjem, omogućio mi da upoznam ljude koje nikada ne bih upoznala da ga nije bilo, povezao me sa pravim ljudima i omogućio realizaciju mnogobrojnih projekata i ideja. Danas ne bih mogla da zamislim svoje funkcionisanje bez računara. On je moj pratilac 24/7. Celoživotni saputnik i izvor inspiracije.
Kada se osvrnem na svoj dosadašnji život, ne bih mogla da pronađem reči koje opisuju sreću zbog svih pozitivnih stvari koje mi je donelo korišćenje računara, koliko mi je mogućnosti pružio, vremena uštedeo, olakšao funkcionisanje (naročito tokom školovanja). Mislim da su računari nešto u šta bi svaki roditelj trebao da investira, jer je to dugoročna investicija, beskrajna inspiracija i mogućnost za adekvatan intelektualni razvoj deteta. Alat koji nam omogućava celoživotno učenje i mogućnost da mnogo lakše utičemo na tok sopstvenog života.
*Ovaj tekst je urađen u saradnji sa kompanijom Intel.
Ostavite odgovor